eXrtemeMan Ironman Distance Triathlon 2007

Prvo, želeo bih da se zahvalim svima na moralnoj podršci i na super komentarima. Takođe, želim da se izvinim svima koji su očekivali izveštaj ranije. I posebno se zahvaljujem Luciji na tehničkoj pomoći i moralnoj podršci tokom trke.

Meni je ova trka već dobro poznata – ovo mi je bio šesti put kako sam je odradio. Nekada se trka zvala Ironman Hungary i u to vreme je bila pretendent da postane jedna od kvalifikacionih trka za Ironman Svetsko Prvenstvo. Organizatori su vremenom ostali bez sponzora, najviše njihovom krivicom, jer su veoma malo uradili na unapređivanju same trke. World Triathlon Corporation (WTC – vlasnik Ironman brenda) im je zabranio korišćenje Ironman brenda u nazivu trke ali je pojam Ironman ostao u (pod)imenu trke zbog distance.

Nagyatad je svega 380 km udaljen od Beograda tako da je put relativno bezbolan. Svih šest puta sam boravio u predivnom kampu koji je u sastavu termalne banje tako da su kamperima na raspolaganju bazeni sa termalnom vodom i raznim vrstama đakuzija kao i fantastičan, ”brz” olimpijski bazen sa kao suza čistom vodom koja je uvek idealno zagrejana za potrebe treninga.

Na žalost, na odredište sam stigao samo dva dana pred trku, a nakon postavke šatora (pozajmljenog) me je oduvala oluja koja je lomila drveće i skidala crepove sa kuća. Na sreću oluja je trajala kratko tako da se sve ubrzo vratilo u normalu ali mogući trenutak uživanja u toplom đakuzuju otišao u nepovrat…

Jezero u kojem se pliva je udaljeno 30-ak km od Nagyatada tako da sam na dan trke, pošto sam bio sam, kao i uvek, morao da ustanem u 3:15 da bih stigao na oficijelni autobus koji prevozi gledaoce i ‘’slučajeve” kakav sam ja do mesta starta i prve tranzicije, a bicikl sam “poslao” oficijelnim kombijem. Kada sam stigao do jezera polako je počelo da sviće, a zbog celog sistema transporta ostalo je veoma malo vremena za završnu pripremu za start trke. Dok sam tražio kombi sa mojim biciklom preko razglasa su objavili da je temperatura vode 22,8 C i da su odela za plivanje dozvoljena. Meni to nije odgovaralo zato što sam bio u manjku sa vremenom, a svi koji imaju iskustva sa plivanjem u odelu znaju šta znači oblačiti odelo na brzinu…

Celu pripremu za trku sam obavio za 5 minuta i počeo da oblačim odelo, a voditelj programa je već najavljivao da je ostalo još samo 3 minuta do starta trke. Kada sam konačno obukao odelo i stavio moje dve sendvič kape sa cvikerima za plivanje kao glavnim sastojkom prišao sam prvoj liniji takmičara i na brzinu se sa njima ispozravljao, pošto se poznajemo sa mnogih trka. Ubrzo zatim, tačno u 6:50, pucanj iz topa uz zvuke pesme “The Final Count Down” je označio start i tako je za 280 takmičara počeo 226 km dug put do cilja.

Bez zagrevanja i adekvatne pripreme “zapalio” sam za prvom grupom, inače mi treba bar 800 m da bi se zagrejao. Odmah nakon prvih 200 m sam video da je temperatura vode daleko iznad 24 C, možda čak i 26 C tako da sam već nakon 400-500 m prokuvao i bio na ivici toplotnog udara. Razlog za netačnu informaciju oko temperature vode je što se organizator ”oseća” mirnije ako svi plivaju u odelima zbog eventualnih nesrećnih slučajeva što je u ovom slučaju bilo pogrešno tako da je upravo to moglo da dovede do neželjenih posledica tj. do posledica zbog pregrevanja.

Plivanje je proteklo OK i iz vode sam izašao na 52 min i nešto sekundi i tada nisam znao koji sam po plasmanu. Nakon trke sam video da sam imao 7. plivanje na trci što je bilo zadovoljavajuće obzirom da nisam išao svoj maksimum za jednu Ironman trku, a rezultat od 52 min je bio adekvatan subjektivnom osećaju intenziteta. Pošto nisam imao pomoć morao sam da vučem veliku torbu u koju sam spakovao stvari koje sam imao na sebi pre trke, a nakon skidanja odela i opreme za plivanje to sam sve morao da stavim u neku kesu da bi organizator sve to mogao da transportuje u zonu cilja. Sve to me je koštalo duge tranzicije i gubitka vremena i par mesta pošto su me u tranziciji više njih prestigli.

Na samom početku biciklističkog segmenta puls mi je bio jako visok što pripisujem preterano toploj vodi za plivanje u odelu. Inače sam jako osetljiv na niske temperature ali u ovom slučaju mi je početno “hlađenje” na biciklu dobro došlo tako da mi se puls stabilizovao nakon par kilometara. Jutro je bilo toplo tako da je to obećavalo vreo dan što i nije baš povoljno za Ironman trku.

Biciklistička staza je promenjena u odnosu na prethodne godine tako da je sada još malo sporija. Prvi deo staze od 75 km (duži put za Nagyatad sa jezera) u pojedinim svojim delovima išao je po veoma uskom lokalnom putu sa veoma lošom podlogom čak i šljunkom grupisanom oko kolotraga na asfaltu, a u nekim delovima i sa nanosima blata što je bila posledica pređašnje oluje. Glavni cilj ove trke mi je bio da jedem na biciklu i trčanju, više o tome nešto kasnije, tako da sam gelove počeo da jedem nakon prvih 30 minuta i tako svakih 30 minuta po jedan gel. Kada sam stigao u Nagyatad čuo sam bodrenje prijatelja iz Hrvatske koji su došli samo da bi mene bodrili. Ponudili su mi pomoć oko okrepe, međutim sve sam za bicikl tako organizovao da mi nije bila potrebna pomoć mimo standardne okrepe na oficijelnim okrepmim stanicama.

Očekivalo me je još tri kruga od po 35 km tipa tamo i nazad. Osećao sam se sasvim OK i nisam preterano obraćao pažnju na brzinu već sam se držao intenziteta koji je nešto niži od, za mene, makisimalnog Ironman intenziteta u tom trenutku. Nakon 4 pojedena gela nastupili su prvi problemi tj. na samu pomisao da trebam ponovo da uzmem gel bivalo mi je muka ali sam čvrsto zacrtao da ću na ovoj trci na biciklu pojesti 9 gelova. Jeo sam na silu i jedva gutao ali nakon 10-ak min mučnina bi me prolazila. Kako je dan odmicao temperatura vazduha je rasla i vetar je počinjao da duva sve jače i jače tako da je poslednjih 60-ak km vetar bio veoma jak i neprijatan.

Na trci sam vozio pozajmljene aero točkove koji su mi više odmogli nego pomogli – tako da nije džabe velika razlika u ceni točkova. Ovi točkovi spadaju u grupu jeftinih aero točkova, a i ovoga puta se potvrdilo da je tačna ona: “Koliko para toliko i muzike.” Inače, podloga u ova tri kruga po 35 km je takođe u pojedinim segmentima jako loša tako da je postalo veoma iritanto neprestano poskakivanje bicikla prilikom vožnje preko “pragova” i zgužvanog asfalta. Pojeo sam 9 gelova i završio 180 km bicikla – sve je išlo u skladu sa planom.

U drugoj tranziciji me je čekala kesa sa opremom za trčanje i gelovi koje sam prvobitno planirao da stavim u džepove dresa ali pošto su prijatelji iz Hrvatske bili tu njima sam ostavio sve gelove i jedan Red Bull tako da mi je to u startu olaksalo organizaciju okrepe tokom trčanja. Čekalo me je 16 krugova od po 2,63 km trčanja na 34 C. Osećao sam se sasvim dobro i krenuo sam da trčim tempom 4′35″/km. Cilj mi je bio da prvih 21 km idem na nivou 3h15′ maraton što sam i ispunio i naravno, da jedem gelove.

Kada sam krenuo na trčanje staza je bila ”prazna” tj. bilo je veoma malo onih koji su sa bicikla sišli pre mene. Kako je vreme odmicalo tako se staza punila da bi u drugom delu trčanja postala pretesna za 300 takmicara (250 koji su završili Ironman + štafete). Bilo je veoma iritantno to što sam morao praktično da se guram sa onima koji su išli znatno sporijim tempom, a još iritantnije je bilo to što su štafete bile u istoj trci tako da su trkači trčali tempom ispod 3′30″/km. Međutim, sve to je veoma dobar mentalni trening. Kada se čovek izlaže krajnjim naporima posebno u završnim fazama Ironman-a svaka sitnica može značajno da oduzme veliki deo energije.

U drugom delu maratona sam značajno spustio tempo iako sam na trenutke poželeo da idem brže ali sam se sputavao zbog Havaja. Rutinski sam priveo trku do kraja i bez nekog posebnog truda oborio rekord Srbije i još jedan rekord – 9 gelova na biciklu i 4,5 gela na trčanju.

Milsim da sam mogao da idem brže za čitavih pola sata. Nadam se da ću se tako osećati i na Havajima.

Glavni cilj mi je bio unos energije. Kada budem prevazišao taj problem u veoma kratkom periodu ću postići rezultat ispod 9 sati.

eXtreme Man je pogodna trka za one koji bi želeli da završe Ironman distancu, a nemaju na raspolaganju veći budžet i nemaju ambiciju da se kvalifikuju za Svetsko prvenstvo na Havajima, a i koji bi želeli da provedu par dana u malom i mirnom mađarskom gradiću daleko od gradske vreve. Za one koji na raspolaganju imaju budžet koji im omogućava da odrade neku trku iz WTC serije definitivno ne bih preporučio eXtreme Man.

Za više informacija o trci pogledajte Ironman.hu.

Dao bih kratke komentare na vaše prethodne komentare…

Ova godina mi je bila posebno teška

Ko me dobro poznaje zna o čemu pričam. Prvobitni plan koji sam napravio još 2006. za 2007. je potpuno pao u vodu i cela sezona se svela na održavanje forme tako da sam sa veoma malim, gotovo smešnim obimom u odnosu na takmičare sa kojima se ja takmičim uspeo da isplivam na površinu. Cele zime nisam mrdnuo iz Beograda, a ukupna kilometraža na biciklu pre kvalifikacija u Švajcarskoj mi je bila jedva 4000 km. Iako je zima bila jedna od najpovoljnijih za trening u proteklih 10-ak godina ja nisam mogao to da iskoristim zbog izvesnih problema… Probajte da vozite valjak 5 sati. Na stazi se to ne računa i niko te ne pita šta i kako si radio. Jedino šta se gleda je postignut rezultat i plasman.

Rezulatat u Nagyatad-u

Oni koji učestvuju na WTC Ironman trkama znaju kakav je efekat draftinga iako se poštuju pravila. U Nagyatadu toga nema zato što ako si “dobar” onda si 100% sam. Staza ima oko 700 m visinske razlike i zbog podloge je dosta spora. Razlog što dobro idem u Nagyatd-u nije to što mi ta trka prija. Naprotiv, staza je veoma spora i neinspirativna ali je trka pri kraju sezone tako da, pošto retko imam priliku da se spremam zimi van Beograda, tada u stvari ulazim u pravu formu. Nezgodno je što su mi kvalifikacione trke uvek bile u prvoj polovini sezone tako da nikada nisam mogao da dam svoj maksimum na kvalifikacionim trkama.

Mađari i Ironman

Jedan od najpoznatijih mađarskih Ironman-a je Peter Kropko koji je pobedio Ironman Japan i više puta bio u prvih 10 na Havajima. Pobednik eXtreme Man-a 2007 je Major Jozsef koji je na Ironman Switzerland trci 2007. bio 3. PRO takmičar, Csoke Balazs je bio 13. u PRO kategoriji na Ironman Switzerland 2007. i imao 2. vreme na plivanju ukupno, a na eXtreme Man-u 2007 je zauzeo 7. mesto – znači 13. od 2000 takmičara u Švajcarskoj, a 7. od 250 u Mađarskoj. Njegov trener Tibor Lehman na Ironman Austria je osvojio 3. mesto… Inače, izgleda da je Csoke Balazs trčao krug manje u Mađarskoj tako da ću ja verovatno na kraju biti 12. – njega sam prestigao dva puta na trčanju…

Sama činjenica da Pvenstvo Mađarske na Ironman distanci završi preko 200 Mađara već govori mnogo toga…

Havaji

Oni koji od mene očekuju da tamo idem rekord Srbije trebaju da imaju u vidu da ima dosta nepovoljnih stvari vezanih za postizanje takvog uspeha. Jedna od stvari su i nedadekvatne pripreme – Beograd je veoma loše mesto za pripreme te vrste, u Beograd polako dolazi jesen i temperature postepeno padaju, a do 13. oktobra ce biti daleko ispod temperatura na Havajima – tamo me čeka 35 C sa vrelim, jakim vetrom (tamo palme rastu ukoso – niz vetar) – ko trči maratone samo neka se seti kako izgleda istrčati maraton za bilo koje vreme kada je temperatura 35 C. Na Havaje ću stići samo sedam dana pred trku što može da bude nedovoljno za aklimatizaciju. Treba i dobiti američku vizu – znam ljude koji po 10 godina pokušavaju da dobiju vizu samo na 10 dana…

Sve to je povezano samo sa finansijama i stvara veliki pritisak tako da su mi treninzi u stvari jedina oaza mira.

Pored svega toga ja ću se truditi da dam sve od sebe da na Havajima postignem dobar rezultat.

Aloha!

« Blog Day na HERMES-u     Treking po Komovima »

Ovaj članak je objavljen pre dana Monday, September 3rd, 2007 at 9:05 am u kategorijama 2007, Bojan Maric, Csoke Balazs, Ironman Rekord Srbije, Major Jozsef, Nagyatád, Peter Kropko, eXtremeMan, eXtremeMan 2007 Nagyatád, ironman, izveštaj sa trke, trialton, triatlon, trke. Možeš da pratiš komentare na ovaj članak preko RSS 2.0. Možeš da komentarišeš, ili ostaviš trackback sa svog sajta.